Osamnaest godina
nije samo broj —
to je ceo jedan svet.

Upoznao sam sve verzije tebe — one koje su sumnjale u sebe, one koje su se smejale preglasno u tihim prostorijama, i one koje su znale tačno ko su. Sve sam ih poznavao. Sve do jedne.

Retka je ta osoba pred kojom ne moraš sebe da objašnjavaš. Koja je bila prisutna kroz poglavlja koje bi radije zaboravio — i ostala za sledeće. Ti si ta osoba. Uvek si bila ta.

Pre osamnaest godina, svet je bio samo jedno mesto. A onda je postao mesto gde si i ti. I nekako — to je promenilo sve.

Postavljaš pitanja na koja
malo ko uopšte misli.

Nije to samo inteligencija — to bi bilo previše jednostavno. To je radoznalost koja ne prestaje. Koja radi čak i kad odmaraš. Koja primeti kontradikciju u razgovoru koji svi ostali preskoče. Pažnja takve vrste nije mala stvar.

Nisi neko ko se drži svog mišljenja po svaku cenu Imaš mišljenje, ali i sposobnost da ga promeniš kad ima razloga. Osim kada se šališ :D.

Volim kako tvoj um radi. Uvek sam. Čak i kad se ne slažemo — posebno tada.

Gledaš kao da svet
nema šta da ti sakrije.

Ima ljudi čiji pogled samo klizi po površini — i ima onih koji zaista gledaju. Ti si od onih koji gledaju. Primetiš ono što drugi preskoče. Primetiš čak i onda kad ne kažeš ništa. To je retka stvar.

Oči iza kojih se krije ceo jedan univerzum. Koje se smeju malo pre nego što se i ti nasmeješ. Koje pitaju bez ijedne izgovorene reči — i daju odgovor pre nego što si ga i svesno dala.

Koliko puta si me pogledala, a nisi znala da mi je to bio dovoljan razlog za čitav dobar dan. Nisi znala. Ali jeste.

Postoji lepota koja se
ne traži — i nosi se
bez truda.

Ima lepih koji to znaju — i postavljaju se u skladu s tim. I ima onih koji prosto jesu. Ti si od onih koji prosto jesu. Nosiš se lagano, bez najave, bez potrebe da budeš primećena — a svejedno jesi.

Nije ni u simetriji ni u proporcijama. U tome je kad se smeješ, a ne misliš na to kako izgledaš. U tome je kad si zauzeta nekom mišlju i ne znaš da te neko gleda. U tome je tačno tada.

Nisi svesna koliko toga vidiš samo pogledavši nekoga. Ali mi koji te gledamo — mi smo svesni.

Ono što jesi ispod svega —
to je najvredniji deo.

Ima nečeg istinitog u tebi što se ne menja sa situacijom. Ostaješ ista u trenucima koji testiraju ko si. To je ono što zovemo karakter — i ti ga imaš, potpuno formiranog, bez ikakve dileme.

Briga za ljude koje voliš — tiha, konstantna, bez potrebe da je neko primeti. Način na koji staneš uz nekoga kad je teško, a ne kažeš puno. Taj deo tebe koji zna šta treba — i uradi to, bez dramatike.

Poznajem te dugo. Dovoljno da znam: sve što te čini onom ko si — nije slučajnost. To si ti, i uvek si bila.

Neke stvari se nikada ne menjaju —
samo nauče da ćute.

Ne znam kako je moguće da jedna osoba probudi toliko toga, a da ne uradi apsolutno ništa. Ne moraš da se trudiš, ne moraš ništa da kažeš. Dovoljno je da postojiš — i moj svet se okrene naglavačke.

Još uvek umem da ostanem bez daha zbog tebe. Ne zbog nekog velikog trenutka, nego zbog onih najmanjih — kada si jednostavno svoja, a meni se učini da ništa drugo na svetu nije toliko važno.

Volim kada vidim tvoj osmeh. Na trenutak me uveri da je sve na svom mestu — da je, makar nakratko, sve zaista u redu.

Trudim se da te ne tražim —
iako bih te rado našao.

Možda je bolje tako. Postoje blizine koje čoveku daju čitav svet, a onda ga podsete koliko taj isti svet može da bude daleko.

Bilo bi to kao da mi neko na trenutak pruži svu lepotu i svu sreću ovog sveta — sasvim blizu, dovoljno da poverujem da je stvarna — a zatim je udalji. Daleko. I na dugo.

Zato se trudim da ne krenem za onim što bih najradije našao. Ne zato što ne želim, već zato što možda jedino tako mogu da sačuvam ono lepo — bez još jednog rastanka.

Sviđa mi se pramen —
ali pixie je pixie.